Ova priča ima svoje korene u mom ranom detinjstvu …. Kada sam u trećoj godini upoznala svet slova i shvatila njegovu magiju, izrazila sam želju da postanem član biblioteke. Otac me je odveo u našu gradsku biblioteku „Radoje Domanović“ u Rači. Postala njihov najmlađi član. Sećam se moje uzbuđenosti kada sam videla sve te knjige na jednom mestu …. I danas u mislima čujem škripu stepenica koje su me prvi put vodile ka magiji zvanoj „čitanje“ , osećam miris starih korica i pamtim te police koje su zauvek ostale moje utočište.

Ljubav prema knjizi se nastavila i tokom školskih dana…. Uvek sam ponosno izlazila iz biblioteke noseći hrpu knjiga dok su me prolaznici radoznalo gledali i krišom šaputali: „Vidi ovog malog štrebera”. Sećam se poslednje lektire u srednjoj školi – „Tihi Don“, roman u četiri toma, za mene tada prilično teško štivo. Čitala sam tako uzbuđeno, upijala svaku reč….ali nisam imala snage da pročitam poslednjih dvadeset stranica. Sutradan, nastavnik propituje…. i naravno (kako to obično bude 😁) od mene zahteva da prepričam baš tih poslednjih dvadeset stranica. Uh, kako sam samo bila ljuta: „Eto vidiš, streberu! Kako si to dozvolila sebi!” vrisnulo je u meni. Tada je proradio onaj moj inat i rekoh: „Ne želim nikada više u zivotu da čitam knjige!”. Duboko u sebi sam znala da to nije istina, ali sam se tog pravila pridržavala narednih nekoliko godina (da se razumemo, čitala sam stručnu literaturu na fakultetu 😁).

A onda je došao magični trenutak u mom životu…. postala sam majka . Eh, emocije, hormoni,….👶….ma sve je prštalo u meni! I opet se javila ta potreba da čitam! I to nije slučajno, jer se kod majki javljaju određene promene u mozgu, i to u onim regijama koje su odgovorne za emocije, empatiju i socijalnu svest. Odjednom sam želela da iz knjiga usisam svo znanje i iskustvo koje ću usaditi i preneti novom biću koje tek treba da dobije svoja krila i odleti u svet ✨…..Kada me je muž video kako sa bebom u naručju čitam knjigu i onako radoznalo pitao odakle sada ta potreba da čitam (pored svih neprospavanih noći 🙄), samo sam se osmehnula i rekla: „Ma nista posebno, čitam neku knjižičicu!“ . Znala sam da to nije istina, jer sam čitala neki težak klasik i u meni se rodila ideja…. Tada sam i uplovila u ovu našu bookstagram zajednicu. Toliko sam srećna što vas sve poznajem, što vidim da stalno rastemo i negujemo pisanu reč.

Knjiga nikada neće izgubiti vrednost, ona je neprocenjivo blago. Ona je uvek tu da me podseti na dobre i loše stvari, da me motiviše, pokrene moju maštu i podstakne na kreativnost koju zelim da delim sa drugima. Da, njeno Visočanstvo KNJIGA!